4.2.15

Ruski hrt

 Ovaj tekst me nasmijao koliko i oduševio, u duhu starog vremena, dvadesetih godina prošlog stoljeća....



Ruski hrt (Pavić M, 1986.) imenom “barzoj” nazvan zbog izvanredne brzine i izdržljivosti u lovu sa konjima na vukove i drugu krupnu divljač.
U literaturi je ostao zapis: “Čim je ostao sam, praded je zalio cveće iz usta vinom i nabavio mladu kuju, ruskog hrta iz jednog ukrajinskog legla pristiglog s emigrantima. Kuja je mogla da ukrsti uši, imala je šiljatu glavu kao klip kukuruza, a rep je nosila između zadnjih nogu i on je bio ogroman, debeo u korenu kao ruka i služio joj poput vazdušne krme. Još dok je bila štene na mleku i ribi (mater su joj dojile ukrajinske seljanke) praded je nabavio knjigu, neko petrogradsko izdanje o gajenju hrtova, i u njoj pročitao kratak istorijat vrste.” (Pavić, 1986)


“Ruski hrt, poreklom od abisinskoga vuka kao i ostale vrste hrtova, prvi put se u verodostojnim izvorima pominje u XVII veku. Potiče iz dva čuvena legla – “Perčin” i “Voroncov”, služi za lov, ali za lov sa konjima, jer se kreće brzinom od oko 80 kilometara na čas i može da preskoči zeca u trku. Zbog te hitrine i nesvakidašnje okretnosti, zove se “barzoj” (brzi) i koristi u lovu na antilope, srne i drugu lakonogu divljač. Na ruskim plemićkim dobrima odvajkada su držana uvek po 64 psa ovog soja, pa su prekobrojni odstranjivani, a manjak hitno bivao podmiren na taj način što se tražio neko ko ima hrta da pokloni. Jer, ruski hrt se ne prodaje. Velika je sramota prodati ili kupiti hrta. On se ili dobija na poklon ili se nema. Krvoločan je i jedini od pasa koji hoće da rastrga štene. Ima snažne duge vilice i gornja je znatno “starija”, tako da hrt jede glave zavučene među prednje noge i zalogaj drži na nepcu, a ne na jeziku. Ima zube koji melju kosti u prah i može čoveku da isisa krv iz rane nastale od zmijskog ujeda, a da se sam ne otruje. Kažu da hrt ponekad hoće da se osteni (skameni), ali i taj kamen liči i dalje na hrta i predskazuje vetar i druge promene. Hrt se ne može dresirati, nije privržen gospodaru, ali se može uvežbati za naročit lov na kurjaka. Taj lov je omiljen od davnina i veoma složen. U takvom lovu na jednom struku uvek se vode po tri hrta – dva mužjaka i jedna ženka – sve troje u istoj boji, što znači da su trojke ili bele, ili sa mrljama kao u teleta, u prelivima od sumporovite do žute boje. Hrt ima oštre, kao pileće grudi, i dlaka se na tim grudima obrije pred lov da ga ne bi ometala u trku. Mužjaci imaju nešto zakrvavljen pogled, ženke čiste, bele beonjače. Svaka trojka čim kidiše, odabere zver koju će goniti i po boji naveze lako se uočava koliko vukova je poterano. Uvek ima toliko boja u poteri koliko zverki, jer se trojke među sobom ne mešaju. Ruski hrt nije čuvar kuće, gotovo je mutav i ubijaju ga ako zalaje, jer mu je glas snažan i plaši na puškomet. Skreće tako naglo u trku da, kad lomi, najčešće lomi rame. Ako je iz jazbine krenuta vučica, najpre je potera kuja. Vuka, pak, napadaju i sustižu mužjaci. Pre svega odsecaju ga od čopora. Vuk unapred zna da im ne može umaći, jer hrt je u stanju da trči ukrug oko vuka koji beži u pravoj liniji. U tom neravnopravnom susretu hrtovi se brzo pribijaju uz vuka, koji oseća užasan strah i nemoć, uklješte ga i hvataju svaki sa svoje strane iza ušiju tačno na mesto za koje vučica hvata mladunčad kad ih prenosi. Oni ne grizu, to vuka ne boli, nego naprotiv izaziva prijatne uspomene i hrtovi bez muke obaraju zver na zemlju. Tu je drže dok ne pristigne ženka, koja čeka da hrtovi obave svoj deo posla. Ženka hrta je mudrija od mužjaka i misli brže od čoveka. Ona brže od svoje okoline pretvara sadašnjost u budućnost i to je očigledno. Ona u tren oka hvata kurjaka za grlo, ali ne grize ni ona, nego čeka lovca. Tada nastaje odsudni trenutak. Lovac procenjuje lovinu. Ako je kurjak običan primerak da mu “kroz senku prolazi mesečina”, lovac daje znak i ženka prekolje vuka. Ali, ako se nađe da je vuk izuzetne građe i vrsnoga soja, da može “senkom čašu preturiti”, lovac ga vezuje, nosi kući živog i tamo se mladi hrtovi vežbaju na kurjaku za svoj budući život lovačkih pasa i goniča…”
“Jedno takvo štene od pasmine ruskog hrta našlo se u stanu dr Mihailovića ubrzo pošto je on skinuo obe svoje burme odjednom, dotle držane na istome prstu. Praded je uvio svoj džepni budilnik u zimsku košulju i smestio malu kuju kraj njega. Ona je slušala otkucaje sata kao otkucaje majčinog srca i nije se bunila što je odvojena od legla. Svakog jutra budila ga je i on je gledao kroz dim prve cigare kako ga keruša njuši zatvorene gubice, pri čemu se kroz dlaku videlo kako njen jezik radi unutra, u čeljustima, jer hrt njuši i jezikom. Psi je nisu voleli i klonili su se njenoga društva, a dr Mihailović je ponavljao poslovicu “ni pas ni rt” misleći pri tom kako pas i hrt očito ne pripadaju istome soju. Njegova kuja imala je toplotu tela višu no što je ima običan pas i na mestu gde je spavala, a noćivala je na snegu, nicala je i zimi trava. Govorilo se da može izlečiti od reume, ako se drži u naslonjači sa bolesnikom. Imala je visok skok, mogla je, kako Rusi kažu, da skoči pre zalaska, a da se prizemlji posle zalaska sunca. Po njenim očima i dlaci moglo se poznati kako će se promeniti vreme, a dr Mihailović je govorio u šali da njegova keruša ima najlepše čipkane gaće u Somboru.”
“- Pogledajte, može da plače samoj sebi u usta! – voleo je da kaže prijateljima pokazujući koliki zev ima kuja. Sa njome nije nikada smeo otići u lov, jer je tada, dvadesetih godina ovoga veka, lov s ruskim hrtovima u Jugoslaviji već bio zabranjen, pa je ta zabrana ostala do danas. Razlog je jednostavan – u srednjoj Evropi nema nijedne zverke koja je brža od hrta. Prosto vam ne treba puška: dovoljno je da hrta pustite pa da vam donese sve što potera…”
Loviti peške sa puškom i hrtom slobodno puštenim na teren – to ne ide jedno s drugim. Hrt odjuri za zecom i ne vraća ga pred lovca, brzo sustigne zeca i uništi ga, osmotri drugog, trećeg, načini pokolj zečeva u svojoj krvoločnosti i veliku štetu po održavanje lovišta. Loviti na konju sa hrtovima bilo je nešto sasvim drugo. Jahač-lovac vodi uz konja hrtove, najčešće dva na podužem povocu – kožom obmotanom čeličnim pletenim žicama spojenim na ogrlicama na hrtovima, koje imaju ugrađenu oprugu da se povlačenjem jedne od žica ogrlica otvara i hrt oslobađa, u potrebnom trenutku, da krene za zecom, praćen radoznalim lovcem, na konju u galopu. Drugog hrta i ne oslobađa ako je prvi uspešno obavio posao, a seiz pokupio ulov.
U poratnim vremenima kod nas, za nekoliko godina, mnoga lovišta su osiromašila u divljači zbog ilegalnog lova, uz upotrebu i hrtova, sve do primene propisa o zabrani korišćenja hrtova i o ponašanju lovaca udruženih u lovačke organizacije.
Hrtovi se danas uopšte ne koriste u lovu, a drži ih mala zajednica ljubitelja pojedinih pasmina ovih pasa, u sasvim neznatnom broju.
U prohujalim, davnim vremenima lovljenje sa konjima i hrtovima bilo je korisno, i jedino moguće kao uspešno, do primene u lovu sve efikasnijeg lovačkog oružja, da bi danas sasvim izgubilo svoj značaj i postojanje. Ostale su uspomene, zapisane i otrgnute od zaborava, na lov sa konjima i hrtovima.

Citati Milorad Pavić 

Milan Maksimović †


No comments:

Post a Comment

STATISTICS

free counters